Randonerka Emira Miličević na svom blogu prenosi svoju randonersku priču: 

Šta od jedne brevet-vožnje mogu da očekujem ja, koja svaki vikend cunjam nekom šumom, planinom, i vozim moj KTM Race kroz klisure, pored potoka, preko brda i pašnjaka?
Gostujući letos u putničkom kafeu „Kota 84“ u Novom Sadu, a pričajući o mojim biciklističkim i planinarskim dogodovštinama, dotakla sam se i brevet-vožnje. Većina prisutnih nije znala „šta je to“: nikad čuli! Malo sam se tu „zatekla“, htedoh priču da nadogradim, a, u stvari, trebalo je da krenem od temelja! Što se mene tiče, moji brevet-temelji su „udareni“ aprila 2014., kad sam se, spremajući se za pešački, homoljski maraton, na Goranovu molbu obrela na brevetu 200k. Nije mu bilo teško da me ubedi, premda celu zimu nisam vozila. Prosto je rekao: „Kakav si ti biciklista, ako nikad nisi vozila brevet?!“ I, još je dodao, valjda da začini, nije bio dovoljno okrutan: „Pitaće te ozbiljni ljudi: „A, vi, vozili ste brevet, naravno?!“… A, ti ćeš reći da nisi… I… Kakav si ti onda biciklista?!“ Uh… Gde meni to da kažeš… Sad ćeš da vidiš ko nije biciklista…

Čitaj dalje, na stranici Zvoncara.com

Moj prvi brevet


 
Tekstu dajem ovakav naslov da bi ga lakše pronašli oni koji pre svog prvog breveta očajnicki kopaju   po internetu, kao što sam ja radila, u potrazi za tudjim iskustvima. Možda nekom bude od koristi.
Vozim tek par godina. Dugo sam odbijala uopšte ideju da sednem na bicikl, ubedjena da to nije pametna aktivnost za moja ledja,bolna kolena i mojih četrdeset i nešto godina života. Moj suprug je vozio već neko vreme , uporno me nagovarajući da probam, pokusavajući da me upeca na moju veliku ljubav prema kretanju i prirodi.
I kad sam konačno popustila, otvorilo se neslućeno prostranstvo nove slobode, način kretanja koji je svemu dao drugu dimenziju. Okolina grada u kome sam odrasla bila je otkrovenje , sela i zaseoci kroz koje nikada nisam prosla peške, a toliko puta samo projurila kolima, otkrivali su svoj šarm, boje, mirise i zvuke...
Biciklizam je postao moje bekstvo od briga i politike, način da smislim rešenje problema ili način da ne mislim na njih i odmorim dušu. Bila sam opsednuta, koristila sam svaki slobodan trenutak za vožnju i u to vreme smo često imali samo poručenu picu za ručak.
Počela sam da čitam biciklističke forume, da gutam informacije o cikloturizmu, Snežana Radojičic i njeno kotrljanje oko sveta su bili moja lektira danima. Tako sam saznala i za Randonerse i brevet je postao moja tiha čeznja i izazov o kome sam maštala.
Moja najbolja drugarica postala je Contessa Scott . Prve godine prešle smo zajedno 3000km. Vozila sam po okolini sve destinacije koje su se mogle obići u toku dana, popela sa na svako brdo i planinu u blizini, ali nikada nisam napravila dužu turu od stotinak kilometara.
Kada sam saznala da brevet kreće za par nedelja baš iz mog grada počele su i moje muke. Razdiralo me hiljadu sumnji u lične mogućnosti i utreniranost, a sa druge strane želja da pokušam bila je ogromna. Razmišljala sam šta mogu da učinim za tako kratko vreme da poboljšam izglede na uspeh. Napravila sam plan pripremnih vožnji koji je propao zbog lošeg vremena ili posla. Osećala sam bolove u kolenima koji su se pojačavali posle svakog teninga kros fita ( a treniram već godinama) i to me činilo strašno nervoznom. Pila sam glukozamin i diklofen, previjala noću kupus na kolena, mazala gavez, prekinula treninge. Strahovala sam da tako iscrpljujućom vožnjom ne napravim sebi ozbiljan problem. Lomila sam se oko odluke . Jednog dana bih bila puna entuzijazma i rešena da uspem, a sledećeg bih tonula u malodušnost i govorila sebi da se ne zanosim.
Noć pred brevet toliko sam bila pod adrenalinom da nisam mogla da zaspim do pred zoru ni pored tablete za spavanje. Ljuta na sebe rešila sam da ipak krenem, pa dokle doguram.
Na startu muška ekipa od četrdesetak ljudi iz raznih mesta ...i ja. Gde li sam pošla, sta dokazujem?
Atmosfera pozitivna, upoznajemo se, fotografišemo...
Prvih pedesetak kilometara vozim lagano, sa osmehom što sam tu, što je krenulo, krajeve poznajem kao svoj džep. Sledi uspon na Rajac i dobra taktika čuvanja snage i vožnje na sasvim laganom prenosu me dovodi na vrh i pre vremena za koje sam planirala. Dobijam svoj prvi pečat u brevet kartonu. Srećna, idemo dalje.
Drugih pedeset vodi ka Rudniku, kroz divne krajeve oko Takova . Ali kreću prvi problemi sa grčevima u nogama, često stajem, uzimam magnezijum, istežem se. Na usponu ka prevoju Rudnika mom suprugu puca lanac, srećom imamo spojnicu, ali kako prvi put to radi, gubimo dobrih dvadesetak minuta. Kaže mi da krenem polako, on će me kasnije stići.
Spust ka Topoli je pravo uživanje i odmor. Udobno se namestim na sedištu, osećam se kao da me neko povezao motorom , tako je lepo i lako, asfalt nov i gladak. Upijam prelepe predele, šume i plantaže okolnih sela. Osećam optimizam, čini mi se da mogu ovako do mora.
A onda na delu od Orašca ka Arandjelovcu, pad energije i morala. Put koji deluje ravno, a zapravo je blag uspon jedva savladjujem na najmanjem prenosu. Noge ne slušaju, kilometri na satu se užasno sporo pakuju. Prizivam kišu, oluju, razlog zbog koga bi svi morali da odustanemo, jer ja sama neću. Vidim pored puta i mladje i jače brevetaše koji odmaraju i odbijam ponudu prijatelja da dodje kolima po mene. Uzimam energetski gel. Samo da se dokopam Bukulje, to su moji krajevi, dalje ću se već dokotrljati nekako.
Prelazim Bukulju pretičući se nekoliko puta sa grupom momaka od kojih sam brža na usponu ali sporija na spustu. Ćaskamo usput, raspituju se koliko još ima i kakav je put. Niko od nas više nije siguran da li ćemo stići u okviru predvidjenog vremena ali ne odustajemo , ostalo je tridesetak kilometara do cilja.
Veče se prišunjalo, a put je sve lošiji. Nema više taktiziranja, trošim sve zalihe, gazim koliko god mogu da održim korak sa ekipom jer lakše je u grupi, svetlimo jedni drugima i bodrimo se. Ali čeka nas drugi peh, mom suprugu puca guma. Kaže mi da idem, stići će me i ja odlazim sa zebnjom, ostavljajući ga u mraku u nekoj livadi pored puta da promeni gumu. Stižem one momke u pravom trenutku da ih sprečim da odu pogrešnim putem jer ni putokazi ni papir sa uputstvima se više ne vide od mraka i umora. Kreću i prve kapi kiše.
Poslednja deonica preko Stubičkog visa, kroz noć i potpuni mrak šume, prolazi kao u magnovenju. Nemam vremena da se plašim, samo dišem, brojim, držim ritam, hrabrim sebe...I konačno se ukazuju svetla grada . Suprug me stiže, dolazimo poslednji, nekoliko minuta iza onih momaka ali na vreme. Prašnjavi, znojavi , srećni...
Zaključak:
-više je u glavi nego u nogama i točkovima;
-većina mojih pretpostavki bile su pogrešne, nisu me zablela ni kolena ni ledja, nego ruke jer sam se vukla za volan na usponima;
-ponesite magnezijum i brufen, pijte sve vreme vodu za sportiste i pojedite nešto na svakih sat vremena  ( ja nisam i to mi je jedna od gresaka);
-nekoliko dana pre breveta glavna hrana su špagete,integralni pirinač, voćne i povrćne salate, štedite snagu i pokušajte da spavate lepo noć pre vožnje;
-mora da boli nešto, zadnjica sigurno, natrapajte se kremom pre polaska, lakše je posle oprati šorts, nego zalečiti iritiranu kožu;
-neka uz vas bude neko ko je pozitivan, kome verujete i ko navija za vas, meni je to najviše pomoglo;
-ne znate šta sve možete dok ne pokušate...a ako je želja jača od straha, uspećete!
 
Sve najbolje i vidimo se negde na dva točka!
Jasmina Avramovic, maj 2017.

Problem je zapoceti sa pricom, pa i sa brevet voznjom, pa da probam..
Moze nekome da koristi a to je i svrha moje price, ne puko javljanje radi broja objavljenih tekstova. 
Nastavih sa pedaliranjem bez obzira na proslu povredu pruzrokaovanu sa nesavesnim vlasnikom psa dogo argentino.

Evo nesto, a kako mi se cini nije bilo ponudjeno ranijih godina buducim ucesnicima breveta, a nadam se da ce biti korisno, cisto da se ima saznanja i o sledecem, a to su podaci sa Polar-a i VDO-a, licni podaci za oko 12 sati voznje:
1.polar: trajanje 11:40:43 [stopiran je prilikom pauza]
utroseno kalorija 7581 kcal

prosecan puls 142
maksimalan puls 170

zona 2, sagorevanje masnoca 00:10:09
zona 4, izdrzljivost, ne mrsavi se, sagoreva se secer 11:03:54

2.vdo: DST 207.91 km

3. Popio sam 3 x 0.75 Aqua vive i 0.5 lit vode.
4. Ukupno odmora, 1h.




A sada prica ako nekoga interesuje.
Imam “dosta” godina, dosta padova i uspona sta u zivotu tako i u rekreativnom bavljenju sportom, jer je za mene rekreacija/sport, stil i nacin zivota.

A i rodom sam iz biciklistickog grada, poceh na rosulama[tudjim], trotinetu[tudjem], tricikli iz zajednickog dvorista [pripadao je novinskom preduzecu “Borba], i na posletku na svom bajsu koji sam dobio za krstenje ranih 60-tih, pa konacno i moj prvi drumas kupljen 80-tih god.

Svakodnevna rekreacija u mladosti pa i u “starosti”, fudbal u parkicu, stoni tenis, kosarka, odbojka, rukomet..a najvise pedaliranje.

Posto sam prilicno obisao okolinu Beograda, Avalu, Kosmaj, deo Sumadije… deo Vojvodine, ali nikako da izvozam i planinu iz “moje” Vojvodine, F.Goru [a vec sam izvezao i neke planine po C.Gori], pa me je “grizla” i savest, te mi se sada ukazala prilika za brevet 200 km Srema oktobra ove godine pa i F.Goru, i to iz vise puta. Odlicno.

Podrska od supruge i cerki: vozi to, zelja ti je. 

Poranih, doruckovah i bih u Indjiji u 7.50h, na sajtu breveta prijavljeno nas 63-je, iz mog pracenja dosadasnjih breveta ovo je najvise prijavljenih ucesnika, istovarih bajs iz kola, okolo vec uveliko drustvo istovara bicikle, pumpaju se gume, poslednje provere, probni krugovi, sitna podesavanja, namontirah pedale jer su mi one smetale prilikom utovara, postavih mali ranac sa sitnicama na pak treger [rezervna baterija, rezervni ulosci za baterije, vozacki prsluk, rezervna majica, letnje rukavice, fantomnka, dva sendvica, banane i krem bananice], u torbici ispod sedista od ranije jedna rezervna unutrasnja guma, komplet za lepljenje guma, sram spojnica, alatka za rastavljanje lanca, plasticne vezice, inbusi, novcanik i mobilni. Dva bidona na bajsu, jedan sa vodom drugi sa Aqua vivom.

Prijavih se organizatoru Igoru, fin i prijatan mladic, nase prvo upoznavanje.
Start je poceo sa koliko mi se cini 15 minuta zakasnjenja, ali to nikome nije predstavljao problem, krenusno bez “fanfara”. Pedaliraj.

Detaljno sam prostudirao rutu postavljenu od strane organizatora, sto je neophodno za vozenje rute koju neko drugi planira, a ne posedujem Gps, ali tu su uvek slucajni prolaznici i lokalni vozaci, ravnica preko N.Karlovaca, N.Slankamena i Beske pa uspon obroncima F.Gore prema Cortanovcima, bio je umeren istocni vetar, ne moze na F.Gori bez njega, tu je ruza vetrova, pa preko Banstola gde sam zastao da bih napravio par fotografija, bio sam mokar jer sam vozio u [svo vreme je bilo zubato sunce,subota 5 oktobar 2013], zimskim helankama, duxu i preko windstoper jakna, zimske rukavice, tu sam samo rukavice promenio, pa dalje do N.Sada i Bike Kitchen kafea i prvog kontrolnog mesta [nije bilo nikakvih problema], pa ponovo preko Petrovaradinskom mosta, gde napravih slike F.Gore u daljini koja me ceka u podnevnoj izmaglici, ala je daleko pomislih, a tek sam na 61 km od ukupnih 208 km, pa ispod Petrovaradinske tvrdjave na putu prema Sr.Kamenici obilato se napih Aqua vive, pojedoh svoj prvi sendvic, bananu, krem bananicu, i nastavih preko drugog uspona prema Iriskom vencu, spust prema Irigu i ravnica prema Rumi drugoj kontrolnoj tacki [osvezenje od 5 cevapa, da ne preteram jer bih legao da odremam], ponovo ravnica prema Vrdniku i videh ogromnu plantazu jabuka, doslo mi je da od beraca zatrazim bar jednu, ali nema se vremena, sretoh neke bicikliste koji su se vracali iz pravca Vrdnika pa mi to nije bilo najjasnije, znam da to nije put za povratak, ali verovatno da to nije bio deo naseg drustva, bas strm ali sva sreca kratak uspon od 12% prema Rakovcu, pa super spust prema Beocinu, uz Dunav prema Cerevicu trecoj kontrolnoj tacki, pa zatim opet uspon od Svilosa na F.Goru i dobar spust prema Lezimiru, pa ravnica prema Sr.Mitrovici, sumrak je, ima jos 48 km voznje po mraku, sto me najvise brine, stajem da obucem vozacki prsluk i upalim svetla, skidoh bic naocare, suvise su mi tamne, ali sva sreca da nema musica, hladno je, opet zimske rukavice na ruke, poneki put mi zasuzise oci, pa ravnica prema Rumi i cetvrtoj kontrolnoj tacki, kako joj se sve vise priblizavam sve se vise oseca miris rostilja ali to bi mi pokvarilo gibanicu na kraju pa se ujedno izvinjavam zaposlenima u cevabdjinici, pa nastavljam dalje posle overe kontrolnog kartona, pretice me jedna grupa i zovu me da im se pridruzim, odgovaram: samo ako mogu da pratim vas tempo, u sta sumnjam…pratim ih jedno vreme, pa ih vidim u daljini, pa ostadoh sam u mraku.
Nastavljam, brine me mrak, ima jos 27 km do Indjije, ali sva sreca put je dobar, stajem na jednoj rasakrsnici i benzinskoj pumpi, ne znam kuda jer se put racva, moja baterija ne osvetljava znake pored puta vec samo put ispred mene [kineska, Police, dobar snop baca ali je par puta sama presla u automatski mod, pa po svom nahodjnjenju menja svoja tri moda rada, moze joj se], postavljam na volan jos jednu prednju rezervnu bateriju, jednog pristiglog vozaca automobila pitam na koju stranu je Indjija, levo ili desno, po mojoj orijentaciji bi trebalo desno ali da pitam, levo kaze, meni sumnjivo, izlazi i zaposleni na benzijskoj stanici te i njega upitah, potvrdjuje mi da je levo put za Indjiju i da ima 10 km, super pomislih u sebi, pogledah na sat, 20.15h, pa to su dva kruga oko Ade, tu sam, samo da me svetla ne izdaju…jer me brine povremeni automatski rad “kineza” , ali me bar drzi budnim i koncentrisanim na put ali svetli i druga baterjska lampa, ukazuje se tabla Indjija…uocavam i semafore, tu sam, fenomenalno…
Vec ima pristiglog drustva, stizemo po svojim biciklistickim mogucnostima, ovo nije trka, ovo je licni dogadjaj i dozivljaj, vazno je zavrsiti ga u vremenskom limitu.

Drustvo koje sam sretao usput na brevetu, prijatno, ljubazno, nasmejano.

Silazim sa drumasa, nije me izneverio, oprema je 95% Sh 105, gibanica je odlicna, bas prija, svaka cast Igore.
Upisano moje vreme u karton.

Probajte…pa i manje sopstvene ture, sto sam na Ciklonaut-u davno procitao, cini mi se da je to Jone napisao, ako mozete da se popnete na Avalu, mozete na svaku planinu..i tacno je.

Auto mi je na parkingu udaljen oko 50-70 m, instiktivno ne sedam na bajs, guram ga do kola, i prostruji mi kroz glavu -dosta ti je za danas pedaliranja-jel da ??- ali sam zadovoljan, saljem sms kuci i pustam cd Adele 21, prija mi muzika, dosta mi je sustanja vetra ceo dan, spremam bajs u kola, a prazni se i parking od biciklista, pravac Bg…

Kolega Bane Grković je izvezao svoj prvi brevet, a ni manje ni više nego 300k,
i to skoro triplirajući svoju dosadašnju maksimalnu dnevnu kilometražu ! :-) Bravo Bane!!

U celosti prenosimo tekst sa Banetovog bloga http://www.dnevnikjednogbicikliste.rs



Kako sam u jednom danu biciklom prešao 305 kilometara  by Bane Grković

Za brevet sam prvi put čuo pre nekoliko meseci i potpuno se oduševio. Biciklistički maraton koji nije trka, u kojem nema prvog i poslednjeg, u kojem si sam sa sobom i jedino od tebe zavisi da li ćeš uspeti, izdržati. Sremski brevet, početkom aprila, od 200 kilometara, sam propustio. Ovaj od 300 sam uspešno završio. Izvezao sam ga za oko 19 i po sati, pola sata pre vremenskog roka, uprkos noćnoj vožnji, gadnom gumi defektu, uprkos olujnom vetru koji mi je duvao, a kako drugačije nego u lice, poslednjih 20 kilometara.

Ponoćni start Prvi brevet, pa još od 300 kilometara, pa još i ponoćni start. Sve je trebalo da počne u subotu u 9, ali je start pomeren na ponoć kako bismo izbegli najavljeno nevreme za subotu na nedelju noć. Mesto okupljanja i starta park u Bloku 22.

Pre ovog breveta moj rekord je bio 111 kilometara pređenih biciklom u jednom danu.

Kad svetlucanje svetla u mraku nestane Krenuli smo nešto malo posle ponoći. Uglavio sam se, barem sam ja tako mislio, u sredinu grupe. Prvi put vozim noću, tu mi je najsigurnije. Pratim tempo, a onda u jednom trenutku shvatim da iza mene nema nikog, a ispred mene od grupe samo vidim da svetlucaju u mraku. I tako do Avale i prvog ozbiljnog uspona kada su svetlucanje svetla nestala.

Gde je taj Mladenovac? Nastavljam sam po mrklom mraku. Spuštam se niz Avalu i ubeđen sam da je Mladenovac tu odmah iza nje. A to odmah je bilo još nekih 40 kilometara.

Put uglavnom katastrofalan, pun rupa. Ne vidim na brzinometru koji mi je tempo. Nemam osećaj gde se nalazim i koliko još ima do Mladenovca. Niko me ne stiže. Čak sam nekoliko puta pomislio da sam promašio neko skretanje u tom mraku.

Iza Mladenovca me je konačno neko sustigao: Luka, Martin i Aleksandar. Sa njima sam vozio do Topole i svoje prve pauze na 82. kilometru.

Gumi defekt zbog krem bananice Na bušenje gume sam bio spreman. To se jednostavno dešava kada vozite bajs. Ali da ću imati gumi defekt spoljne gume i to zbog gluposti… I sve to na nekih 35 kilometara pred Svilajnac, negde gde nema ni prodavnice, a kamolo nečega što ima veze sa popravkom bicikla.

Posle uzbrdice, naiđe i nizbrdica. I gde ćeš veće radosti za biciklistu. Brzinometar pokazuje 40 km/h. Čujem da je nešto ispalo. Okrenem se i na putu vidim nešto crveno. Moj bicikl je crven i kroz glavu mi je proletelo “otpao deo bajsa” i zakočim.

I ovde su se pokazalo kao tačne sve one pohvale servisera da imam odlične hidraulične kočnice. Brzina 40km/h, točak blokiran, spoljna guma pocepana.

Brevet – u njemu si sam sa sobom i jedino od tebe zavisi da li ćeš uspeti. Kao da mi se ovo desilo barem pet puta do sada, a inače poslednji put sam gumu krpio pre 15 godina. Ni sekund razmišljanja “A šta sada?”.

Unutrašnju gumu sam iskidao. Deo stavio na mesto gde je rupa na spoljnoj, a ostatak obmotao oko točka. I ajmo dalje. Valjda taj Svilajnac ima neku prodavnicu guma. Ima. Idemo dalje.

Oluja za kraj Na izlazu iz Požarevca sustgao me je, bolje reći sreo, Alesandar Mitić. Pravio čovek dužu pauzu u Požarevcu. Nastavili smo zajedno. Tempo oko 21 km/h. Nisam hteo brže, a Aleksandar je bio korektan da to poštuje.

- Je l’ možeš bar 25? – pitao me je.

Možda bih u tom trenutku i mogao, ali pitanje je do kada bih izdržao ako pojačam tempo. Pred nama je još oko 90 kilometara, dva sata je posle podne i imamo oko 6 sati da izvezemo brevet. I klaj, klaj ka Beogradu.

Dogovor je bio da na izlazu iz Pančeva, kada nam ostaje još 22 kilometra do cilja, napravimo poslednju pauzu. Čak sam tada i Igoru Raliću poslao sms da nam čuva gibanicu kojom tradicionalno dočekuje učesnike breveta.

Tek što smo skrenuli na put ka Beogradu počeo je da duva veoma jak vetar. Naravno ne u leđa. Valjda da kraj bude što teži, a da ti uspešno zavšen brevet bude još draži.

Čemu sve to? Ovo sam već napisao, ali vredi ponoviti. Brevet – u njemu si sam sa sobom i jedino od tebe zavisi da li ćeš uspeti.