Moj prvi brevet
Tekstu dajem ovakav naslov da bi ga lakše pronašli oni koji pre svog prvog breveta očajnicki kopaju po internetu, kao što sam ja radila, u potrazi za tudjim iskustvima. Možda nekom bude od koristi.
Vozim tek par godina. Dugo sam odbijala uopšte ideju da sednem na bicikl, ubedjena da to nije pametna aktivnost za moja ledja,bolna kolena i mojih četrdeset i nešto godina života. Moj suprug je vozio već neko vreme , uporno me nagovarajući da probam, pokusavajući da me upeca na moju veliku ljubav prema kretanju i prirodi.
I kad sam konačno popustila, otvorilo se neslućeno prostranstvo nove slobode, način kretanja koji je svemu dao drugu dimenziju. Okolina grada u kome sam odrasla bila je otkrovenje , sela i zaseoci kroz koje nikada nisam prosla peške, a toliko puta samo projurila kolima, otkrivali su svoj šarm, boje, mirise i zvuke...
Biciklizam je postao moje bekstvo od briga i politike, način da smislim rešenje problema ili način da ne mislim na njih i odmorim dušu. Bila sam opsednuta, koristila sam svaki slobodan trenutak za vožnju i u to vreme smo često imali samo poručenu picu za ručak.
Počela sam da čitam biciklističke forume, da gutam informacije o cikloturizmu, Snežana Radojičic i njeno kotrljanje oko sveta su bili moja lektira danima. Tako sam saznala i za Randonerse i brevet je postao moja tiha čeznja i izazov o kome sam maštala.
Moja najbolja drugarica postala je Contessa Scott . Prve godine prešle smo zajedno 3000km. Vozila sam po okolini sve destinacije koje su se mogle obići u toku dana, popela sa na svako brdo i planinu u blizini, ali nikada nisam napravila dužu turu od stotinak kilometara.
Kada sam saznala da brevet kreće za par nedelja baš iz mog grada počele su i moje muke. Razdiralo me hiljadu sumnji u lične mogućnosti i utreniranost, a sa druge strane želja da pokušam bila je ogromna. Razmišljala sam šta mogu da učinim za tako kratko vreme da poboljšam izglede na uspeh. Napravila sam plan pripremnih vožnji koji je propao zbog lošeg vremena ili posla. Osećala sam bolove u kolenima koji su se pojačavali posle svakog teninga kros fita ( a treniram već godinama) i to me činilo strašno nervoznom. Pila sam glukozamin i diklofen, previjala noću kupus na kolena, mazala gavez, prekinula treninge. Strahovala sam da tako iscrpljujućom vožnjom ne napravim sebi ozbiljan problem. Lomila sam se oko odluke . Jednog dana bih bila puna entuzijazma i rešena da uspem, a sledećeg bih tonula u malodušnost i govorila sebi da se ne zanosim.
Noć pred brevet toliko sam bila pod adrenalinom da nisam mogla da zaspim do pred zoru ni pored tablete za spavanje. Ljuta na sebe rešila sam da ipak krenem, pa dokle doguram.
Na startu muška ekipa od četrdesetak ljudi iz raznih mesta ...i ja. Gde li sam pošla, sta dokazujem?
Atmosfera pozitivna, upoznajemo se, fotografišemo...
Prvih pedesetak kilometara vozim lagano, sa osmehom što sam tu, što je krenulo, krajeve poznajem kao svoj džep. Sledi uspon na Rajac i dobra taktika čuvanja snage i vožnje na sasvim laganom prenosu me dovodi na vrh i pre vremena za koje sam planirala. Dobijam svoj prvi pečat u brevet kartonu. Srećna, idemo dalje.
Drugih pedeset vodi ka Rudniku, kroz divne krajeve oko Takova . Ali kreću prvi problemi sa grčevima u nogama, često stajem, uzimam magnezijum, istežem se. Na usponu ka prevoju Rudnika mom suprugu puca lanac, srećom imamo spojnicu, ali kako prvi put to radi, gubimo dobrih dvadesetak minuta. Kaže mi da krenem polako, on će me kasnije stići.
Spust ka Topoli je pravo uživanje i odmor. Udobno se namestim na sedištu, osećam se kao da me neko povezao motorom , tako je lepo i lako, asfalt nov i gladak. Upijam prelepe predele, šume i plantaže okolnih sela. Osećam optimizam, čini mi se da mogu ovako do mora.
A onda na delu od Orašca ka Arandjelovcu, pad energije i morala. Put koji deluje ravno, a zapravo je blag uspon jedva savladjujem na najmanjem prenosu. Noge ne slušaju, kilometri na satu se užasno sporo pakuju. Prizivam kišu, oluju, razlog zbog koga bi svi morali da odustanemo, jer ja sama neću. Vidim pored puta i mladje i jače brevetaše koji odmaraju i odbijam ponudu prijatelja da dodje kolima po mene. Uzimam energetski gel. Samo da se dokopam Bukulje, to su moji krajevi, dalje ću se već dokotrljati nekako.
Prelazim Bukulju pretičući se nekoliko puta sa grupom momaka od kojih sam brža na usponu ali sporija na spustu. Ćaskamo usput, raspituju se koliko još ima i kakav je put. Niko od nas više nije siguran da li ćemo stići u okviru predvidjenog vremena ali ne odustajemo , ostalo je tridesetak kilometara do cilja.
Veče se prišunjalo, a put je sve lošiji. Nema više taktiziranja, trošim sve zalihe, gazim koliko god mogu da održim korak sa ekipom jer lakše je u grupi, svetlimo jedni drugima i bodrimo se. Ali čeka nas drugi peh, mom suprugu puca guma. Kaže mi da idem, stići će me i ja odlazim sa zebnjom, ostavljajući ga u mraku u nekoj livadi pored puta da promeni gumu. Stižem one momke u pravom trenutku da ih sprečim da odu pogrešnim putem jer ni putokazi ni papir sa uputstvima se više ne vide od mraka i umora. Kreću i prve kapi kiše.
Poslednja deonica preko Stubičkog visa, kroz noć i potpuni mrak šume, prolazi kao u magnovenju. Nemam vremena da se plašim, samo dišem, brojim, držim ritam, hrabrim sebe...I konačno se ukazuju svetla grada . Suprug me stiže, dolazimo poslednji, nekoliko minuta iza onih momaka ali na vreme. Prašnjavi, znojavi , srećni...
Zaključak:
-više je u glavi nego u nogama i točkovima;
-većina mojih pretpostavki bile su pogrešne, nisu me zablela ni kolena ni ledja, nego ruke jer sam se vukla za volan na usponima;
-ponesite magnezijum i brufen, pijte sve vreme vodu za sportiste i pojedite nešto na svakih sat vremena ( ja nisam i to mi je jedna od gresaka);
-nekoliko dana pre breveta glavna hrana su špagete,integralni pirinač, voćne i povrćne salate, štedite snagu i pokušajte da spavate lepo noć pre vožnje;
-mora da boli nešto, zadnjica sigurno, natrapajte se kremom pre polaska, lakše je posle oprati šorts, nego zalečiti iritiranu kožu;
-neka uz vas bude neko ko je pozitivan, kome verujete i ko navija za vas, meni je to najviše pomoglo;
-ne znate šta sve možete dok ne pokušate...a ako je želja jača od straha, uspećete!
Sve najbolje i vidimo se negde na dva točka!
Jasmina Avramovic, maj 2017.
Tekstu dajem ovakav naslov da bi ga lakše pronašli oni koji pre svog prvog breveta očajnicki kopaju po internetu, kao što sam ja radila, u potrazi za tudjim iskustvima. Možda nekom bude od koristi.
Vozim tek par godina. Dugo sam odbijala uopšte ideju da sednem na bicikl, ubedjena da to nije pametna aktivnost za moja ledja,bolna kolena i mojih četrdeset i nešto godina života. Moj suprug je vozio već neko vreme , uporno me nagovarajući da probam, pokusavajući da me upeca na moju veliku ljubav prema kretanju i prirodi.
I kad sam konačno popustila, otvorilo se neslućeno prostranstvo nove slobode, način kretanja koji je svemu dao drugu dimenziju. Okolina grada u kome sam odrasla bila je otkrovenje , sela i zaseoci kroz koje nikada nisam prosla peške, a toliko puta samo projurila kolima, otkrivali su svoj šarm, boje, mirise i zvuke...
Biciklizam je postao moje bekstvo od briga i politike, način da smislim rešenje problema ili način da ne mislim na njih i odmorim dušu. Bila sam opsednuta, koristila sam svaki slobodan trenutak za vožnju i u to vreme smo često imali samo poručenu picu za ručak.
Počela sam da čitam biciklističke forume, da gutam informacije o cikloturizmu, Snežana Radojičic i njeno kotrljanje oko sveta su bili moja lektira danima. Tako sam saznala i za Randonerse i brevet je postao moja tiha čeznja i izazov o kome sam maštala.
Moja najbolja drugarica postala je Contessa Scott . Prve godine prešle smo zajedno 3000km. Vozila sam po okolini sve destinacije koje su se mogle obići u toku dana, popela sa na svako brdo i planinu u blizini, ali nikada nisam napravila dužu turu od stotinak kilometara.
Kada sam saznala da brevet kreće za par nedelja baš iz mog grada počele su i moje muke. Razdiralo me hiljadu sumnji u lične mogućnosti i utreniranost, a sa druge strane želja da pokušam bila je ogromna. Razmišljala sam šta mogu da učinim za tako kratko vreme da poboljšam izglede na uspeh. Napravila sam plan pripremnih vožnji koji je propao zbog lošeg vremena ili posla. Osećala sam bolove u kolenima koji su se pojačavali posle svakog teninga kros fita ( a treniram već godinama) i to me činilo strašno nervoznom. Pila sam glukozamin i diklofen, previjala noću kupus na kolena, mazala gavez, prekinula treninge. Strahovala sam da tako iscrpljujućom vožnjom ne napravim sebi ozbiljan problem. Lomila sam se oko odluke . Jednog dana bih bila puna entuzijazma i rešena da uspem, a sledećeg bih tonula u malodušnost i govorila sebi da se ne zanosim.
Noć pred brevet toliko sam bila pod adrenalinom da nisam mogla da zaspim do pred zoru ni pored tablete za spavanje. Ljuta na sebe rešila sam da ipak krenem, pa dokle doguram.
Na startu muška ekipa od četrdesetak ljudi iz raznih mesta ...i ja. Gde li sam pošla, sta dokazujem?
Atmosfera pozitivna, upoznajemo se, fotografišemo...
Prvih pedesetak kilometara vozim lagano, sa osmehom što sam tu, što je krenulo, krajeve poznajem kao svoj džep. Sledi uspon na Rajac i dobra taktika čuvanja snage i vožnje na sasvim laganom prenosu me dovodi na vrh i pre vremena za koje sam planirala. Dobijam svoj prvi pečat u brevet kartonu. Srećna, idemo dalje.
Drugih pedeset vodi ka Rudniku, kroz divne krajeve oko Takova . Ali kreću prvi problemi sa grčevima u nogama, često stajem, uzimam magnezijum, istežem se. Na usponu ka prevoju Rudnika mom suprugu puca lanac, srećom imamo spojnicu, ali kako prvi put to radi, gubimo dobrih dvadesetak minuta. Kaže mi da krenem polako, on će me kasnije stići.
Spust ka Topoli je pravo uživanje i odmor. Udobno se namestim na sedištu, osećam se kao da me neko povezao motorom , tako je lepo i lako, asfalt nov i gladak. Upijam prelepe predele, šume i plantaže okolnih sela. Osećam optimizam, čini mi se da mogu ovako do mora.
A onda na delu od Orašca ka Arandjelovcu, pad energije i morala. Put koji deluje ravno, a zapravo je blag uspon jedva savladjujem na najmanjem prenosu. Noge ne slušaju, kilometri na satu se užasno sporo pakuju. Prizivam kišu, oluju, razlog zbog koga bi svi morali da odustanemo, jer ja sama neću. Vidim pored puta i mladje i jače brevetaše koji odmaraju i odbijam ponudu prijatelja da dodje kolima po mene. Uzimam energetski gel. Samo da se dokopam Bukulje, to su moji krajevi, dalje ću se već dokotrljati nekako.
Prelazim Bukulju pretičući se nekoliko puta sa grupom momaka od kojih sam brža na usponu ali sporija na spustu. Ćaskamo usput, raspituju se koliko još ima i kakav je put. Niko od nas više nije siguran da li ćemo stići u okviru predvidjenog vremena ali ne odustajemo , ostalo je tridesetak kilometara do cilja.
Veče se prišunjalo, a put je sve lošiji. Nema više taktiziranja, trošim sve zalihe, gazim koliko god mogu da održim korak sa ekipom jer lakše je u grupi, svetlimo jedni drugima i bodrimo se. Ali čeka nas drugi peh, mom suprugu puca guma. Kaže mi da idem, stići će me i ja odlazim sa zebnjom, ostavljajući ga u mraku u nekoj livadi pored puta da promeni gumu. Stižem one momke u pravom trenutku da ih sprečim da odu pogrešnim putem jer ni putokazi ni papir sa uputstvima se više ne vide od mraka i umora. Kreću i prve kapi kiše.
Poslednja deonica preko Stubičkog visa, kroz noć i potpuni mrak šume, prolazi kao u magnovenju. Nemam vremena da se plašim, samo dišem, brojim, držim ritam, hrabrim sebe...I konačno se ukazuju svetla grada . Suprug me stiže, dolazimo poslednji, nekoliko minuta iza onih momaka ali na vreme. Prašnjavi, znojavi , srećni...
Zaključak:
-više je u glavi nego u nogama i točkovima;
-većina mojih pretpostavki bile su pogrešne, nisu me zablela ni kolena ni ledja, nego ruke jer sam se vukla za volan na usponima;
-ponesite magnezijum i brufen, pijte sve vreme vodu za sportiste i pojedite nešto na svakih sat vremena ( ja nisam i to mi je jedna od gresaka);
-nekoliko dana pre breveta glavna hrana su špagete,integralni pirinač, voćne i povrćne salate, štedite snagu i pokušajte da spavate lepo noć pre vožnje;
-mora da boli nešto, zadnjica sigurno, natrapajte se kremom pre polaska, lakše je posle oprati šorts, nego zalečiti iritiranu kožu;
-neka uz vas bude neko ko je pozitivan, kome verujete i ko navija za vas, meni je to najviše pomoglo;
-ne znate šta sve možete dok ne pokušate...a ako je želja jača od straha, uspećete!
Sve najbolje i vidimo se negde na dva točka!
Jasmina Avramovic, maj 2017.
RSS Feed
